Majka Rodžera Federera bila je teniski trener, ali ga nikada nije trenirala. Kao dete nedeljom je sa ocem igrao skvoš. Bavio se još i skijanjem, rvanjem, plivanjem i skateboardingom. Igrao je košarku, rukomet, tenis, stoni tenis i badminton preko ograde svog komšije, a u školi je igrao fudbal.
Njegovi roditelji nisu imali posebne sportske težnje vezano za njega. Podstakli su ga da se okuša u širokom spektru sportova. A njemu nije mnogo smetalo kojim sportom se bavi, sve dok je to uključivalo loptu. Tek u svojim tinejdžerskim godinama, počeo je da gravitira više ka tenisu.
Rodžer je bio konkurentan, to nema sumnje. Ali kada su njegovi instruktori tenisa odlučili da ga presele u grupu sa starijim igračima, zatražio je da se vrati nazad kako bi mogao da ostane sa prijateljima. Deo zabave se dešavao nakon njegovih treninga kada bi se bavio muzikom, profesionalnim rvanjem i fudbalom.
Kada se konačno odrekao drugih sportova da bi se usredsredio na tenis, druga deca su već odavno radila sa trenerima snage, sportskim psiholozima i nutricionistima. Ali izgleda da to dugoročno nije kočilo njegov razvoj. Sredinom 30-ih, doba u kojem su čak i legendarni teniseri obično u penziji, i dalje je bio na prvi na ATP listi.
Čini se prilično neobično da dete sa roditeljima koji ga nisu pritiskali, koje je prvo olako shvatilo svoj sport, izraste u čoveka koji dominira njime kao niko pre njega.
Naučnici su otkrili da sportisti koji postanu elitni u mlađem dobu obično posvećuju manje vremena “namernom” treniranju u disciplini u kojoj će vremenom postati stručnjaci. Umesto toga, oni prolaze kroz ono što istraživači nazivaju „periodom uzorkovanja“. Bave se raznim sportovima, obično u nestrukturiranom ili slabo strukturiranom okruženju; stiču čitav niz fizičkih veština iz kojih mogu da crpe; uče o sopstvenim sposobnostima i sklonostima; a tek kasnije se fokusiraju na jedno područje.
Naslov jedne studije sportista u pojedinačnim sportovima proglasio je „kasnu specijalizaciju“ kao „ključ uspeha“.
Krajem 2014. godine tim nemačkih naučnika objavio je studiju koja je pokazala da su članovi njihove reprezentacije, koja je upravo osvojila Svetsko prvenstvo, primeri kasnije specijalizocije, jer sve do 22 godine a neki čak i kasnije nisu igrali organizovaniji fudbal od amaterskog. Veći deo detinjstva i adolescencije proveli su igrajući neorganizovani fudbal i druge sportove.
Na primer, na Zimskim olimpijskim igrama 2018. godine, češka atletičarka Ester Ledecka postala je prva žena koja je ikada osvojila zlato u dva različita sporta (skijanje i snoubord).
Kada je bila mlađa, Ledecka je učestvovala u više sportova (još uvek igra odbojku na pesku i jedrenje na dasci), fokusirala se na školu i nikada nije žurila da bude prva u tinejdžerskim kategorijama. Neposredno nakon njenog podviga, ukrajinski bokser Vasil Lomačenko postavio je rekord sa najmanje borbi potrebnih za osvajanje svetske titule u tri različite kategorije težine. Lomačenko, koji je kao dete pauzirao četiri godine kako bi naučio tradicionalni ukrajinski ples, rekao je da se bavio toliko različitim sportovima kao dečak - gimnastika, košarka, fudbal, tenis – što je rezultiralo time da poboljša rad nogu koja je neophodna u boksu.
Jedno istraživanje pokazalo je da su ososbe‚ koji su se specijalizovale ranije zaradile više nego drugi nakon fakulteta, ali da su se oni koji su se kasnije specijalizovali to nadoknađivali tako što su pronalazili poslove koji su više odgovarali njihovim veštinama i ličnostima. Gotovo identično otkriće bilo je u studiji umetničkih stvaralaca.
Veliki je broj svetstki poznatih ličnosti koji su prošli kroz fazu diversifikacije od Duka Ellingtona, koji se klonio muzičke nastave da bi se kao dete fokusirao na crtanje i bejzbol, do Mariam Mirzakhani, koja je sanjala da postane romanopisac a umesto toga postala je prva žena koja je osvojila najpoznatiju matematičku nagradu, Fields medalju.
Istraživanja takođe pokazuju da visokokvalifikovani stručnjaci mogu postati toliko uskogrudi da se zapravo pogoršavaju sa iskustvom, iako postaju samopouzdaniji, što je opasna kombinacija.
Sa jedne strane, veliki broj stručnjaka izrazio je uverenje da rana specijalizacija obezbeđuje mladim sportistima odskočnu dasku za uspeh na velikim takmičenjima sa kojima će ući u istoriju, ta ista rana specijalizacija može da dovede do niza neželjenih efekata, tvrdi druga grupa stručnjaka.
Intenzivni treninzi dovode do iscrpljenosti, povreda i ozbiljnih fizičkih oštećenja zbog naglog rasta kostiju i istezanja/nefleksibilnosti usled sporijeg rasta mišića i tetiva.
Sportisti koji doživljavaju opušten i zabavan pristup postaju uravnoteženiji i zaokruženiji od onih koji to nemaju. Ovo povećava njihove šanse za dostizanje elitnog nivoa u njihovim sportovima. Mladi koji se bave brojnim sportovima i specijalizuju se u starijem uzrastu, dostižu viši nivo performansi od onih koji se rano specijalizuju. Takvi sportisti imaju manje šanse da "sagore" i ne razvijaju perfekcionističke stavove koji često dolaze sa ranom specijalizacijom. Razvijaju bolje obrasce kretanja i veštine donošenja odluka jer su uključeni u niz aktivnosti koje zahtevaju razne kognitivne i fizičke funkcije.
Biti u raznim sportskim situacijama takođe ih održava mentalno svežima i otvorenima. Što više mladih vežba više različitih sportova u ranom uzrastu, veću lakoću osećaju kada kasnije, kao stariji, odaberu jedan sport koji odgovara njihovoj mentalnoj strukturi i sastavu tela. Ako se odluče za specijalizaciju, biće to sport u kojem će briljirati.
Da bi postali pozitivni i produktivni, sportisti treba da razviju socijalne i mentalne veštine koje im omogućavaju da se prilagode različitim situacijama van svoje sportske zajednice. Mladi sportisti mogu previše sebe da predaju jednom sportu, a zatim se osećaju skrhano kada padnu. Oni mogu postati opsednuti pobedom i postaju posebno frustrirani kada ne pobede. To može dovesti do neuravnoteženog načina života jer napuštaju svoj društveni život, provode sve vreme na treningu i uskraćuju sebi priliku da grade mentalne i socijalne veštine potrebne za uspešan život daleko od igrališta.
Comments